Da li znate kako su nekada izgledale osnovne potrepštine za decu, kao,što su dečja kolica ,cucle ,mlečne formule ,jednokratne pelene ,auto sedišta…Danas ih koristi svaki roditelj ,ali jeste li se ikad zapitali kako je to što se danas uzima ” pod normalno ” izgledalo na samom početku?
1. Kolica
Prva dečja kolica , poznata i kao kolica za bebe , konstruisana su davne 1733. godine od strane arhitekte Vill Kenta , a trebale su služiti za zabavu deci Vojvode od Devonshirea . Kolica za bebe sastojala su se od košare ispletene od pruća koja je bila smeštena na ukrašeni drveni okvir sa četiri točka , a mogla su se upregnuti i vući ponijem , kozom ili psom . Novitet se strašno dopao engleskoj eliti koja je sa mnogim inovatorima stvarala nove modele kolica sa različitim dizajnom .
Sledeća velika promena koja se dogodila na razvoju kolica bila je zaprega sa dve ručke , tako da je umesto životinje odrasla osoba vukla kolica . Kasnije , nakon što je mnogo dece popadalo iz košare , šipka je smeštena između ručki koja je dozvoljavala odraslima da upravljaju korpom , a time imaju i veći nadzor nad mališanima . Jedna od promena na dizajnu je zaobišla zakon ; naime , bilo je ilegalno upravljati vozilom sa četiri točka – peške . Nakon što su mnoge mame i dadilje dobile kazne i upozorenja zbog guranja kolica , proizvođači su počeli proizvoditi kolica na dva ili tri točka .
Dečja kolica dobijaju na popularnosti nakon Prvog svetskog rata , zahvaljujući postratnom bebi boom-u, ali i sve većem korišćenju plastike u proizvodnji . Plastika zamenjuje skupo drvo i korpe od pruća te se koriste spojnice od hromiranog metala , što je značilo i znatno spuštanje cena . Mnoge promene uvedene su i u dizajnu , poput dubljih košara , užih točkova , ručnih kočnica i uopšteno smanjena je visina kolica .
U 1940 – im godinama prošlog veka predstavljena su kolica na guranje , preteča današnjim kolicima , iako mnogo veća od današnjih . Sledeći veliki preokret u dizajnu i razvoju dogodio se 1965. godine kad je engleski aeronautički inženjer Oven Maclaren saslušao žalbe svoje ćerke koja s kolicima nije mogla u avion . Iskoristivši svoje znanje , Mclaren je dizajnirao kolica od laganog aluminijuma koja su se mogla sklopiti kada nisu bila u upotrebi . Takozvana ” kolica kišobran ” postala su veliki hit i popularna su i danas .
Sledeća velika promena u dizajnu dogodila se 1984. , kada je Phil Baechler pokušao trčati zajedno sa svojim tek novorođenim sinom koji je bio u kolicima . Shvatio je kako su neprilagođena za trčanje i kako se odmah zaustavljaju kada dođu u dodir s travom ili peskom . Počeo je eksprementirati sa aluminijumskim cevima i točkovima bicikla i nakon nekog vremena došao do kolica sa tri točka , popularno nazvanim ” babi jogger ” koja su se rekordno brzo rasprodala po ceni od $ 200 po komadu .
2. Bebi monitor
Podstaknut paranojom nakon poznate otmice bebe Lindbergh 1932. , Judžin F. McDonald , Jr , direktor General eletrica , zatražio je od svojih inženjera da nađu način kako bi mogao slušati što se dešava u sobi njegove novorođene ćerke . Novi izum , nazvan ” Radio sestra ” , izumljen je 1937. godine i sastojao se od dva dela : ” slušalačkog uha ” koje se nalazilo kraj krevetića deteta i služilo je kao predajnik i tzv . ” Radio sestre ” , prijemnika , koji je stajao na noćnom ormariću ili visio iznad uzglavlja .
Za razliku od današnjih monitora , signal se od ” uha ” do ” sestre ” nije provodio vazduhom već je bio odašiljane putem kućne električne mreže . Dakako , sistem nije uvek funkcionisao savršeno , već bi se ponekad pokupili i signali iz susedstva , a u korist mu nije išla ni cena koja je bila previsoka za prosečna domaćinstva . Bebi monitor kakvog poznajemo danas morao je pričekati još 50 godina do punog razvoja i vremena kad bežični telefoni u potpunosti dolaze u upotrebu 1980- ih godina prošlog veka .
3. Mlečna formula za bebe
Vekovima , za žene koje nisu mogle ili su odlučile da ne doje svoju bebu , jedina zamenska hrana bila je kravlje mleko ili dojilja koja bi posao obavljala umesto njih . No kako je Industrijska revolucija napredovala i nauka o hrani se sve više razvijala , mnoge kompanije počele su proizvodnju mlečnih formula kao zamenu za majčino mleko za koje je bilo dokazno da sadrže više nutritivnih sastojaka od ostalih vrsta mleka .
Najuspješnijih u pronalasku zamenske formule bio je Henri Nestle . Nemački farmaceut koji je živeo u Švajcarskoj i koji će kasnije napraviti revoluciju u svetu čokolade . Koristio je pšenično brašno , mleko i šećer za prvu zamensku formulu nastalu 1867. Većina formula je bila preteška za probavu novorođenčadi , pa je zato Nestle odstranio skrob i kiseline iz zamenskih formula koji su postali mnogo lakše svarljive za male stomačiće . Formule su se tada prodavale po ceni od 50 centi za pakovanje , mame su prvo imale i priliku probati bespalatne primerke koji su bili dovoljni za otprilike 12 obroka .
4. Jednokratne pelene
U vreme kad je Valerie Hunter Gordon bila trudna sa trećim detetom 1947. , odlučila je da joj je dosta stalnog pranja ogromnih količina pelena . Koristeći zrnce svoje genijalnosti i vernost svoje ” Singer ” mašine za šivenje , Valerie je izumela ” PADDLE ” , prvu jednokratnu pelenu . Paddi se sastojala od dva dela : jeftine trake , gaze bazirane na celulozi koja je služila kao upijajući jastučić i spoljnog omota od najlona koji je držao gazu na mestu . Najlon je zapravo bio deo starog padobrana jer imala je pristup vojnoj bazi u kojoj je njen suprug bio stacioniran . Kako bi se eliminisala potreba za opasnim sigurnosnim iglama dodala je zatvarače koji su se prilagođavali veličini svakog novorođenčeta . Ovaj sistem bio je prilagodljiv i umesto pranja cele pelene , gaza kada bi se natopila jednostavno bi se bacila u WC , dok bi se ” oklop ” od najlona jednostavno isprao i ponovno koristio s novim uloškom gaze .
Paddi je posato veliki hit u Valerinom krugu prijatelja i ponekad bi dnevno isporučivala i po 400 komada pelena . Iako su se pokazale funkcionalnim i željenim proizvodom , ipak nije uspela da nagovori velike fabrike na proizvodnju jer su tvrdili kako nema dovoljno zainteresovanih za proizvod . Napokon , 1949. , Valerie je uspela da proda ideju kompaniji ” Robinson i sinovi ” , kompaniji koja je i prva počela sa proizvodnjom jednokratnih higijenskih uložaka . Nakon sporijeg početka , PADDLE pelene su postigle ogroman uspeh , što je navelo i druge velike kompanije da ukradu ideju i počnu sa proizvodnjom jednokratnih pelena . No , tek 1961. godine kada su nastale prve Pampers pelene počinje masovna proizvodnja pelena .
Od tada je industrija pelena napravila pun krug i javnost je postala svesnija negativnih učinaka odbačenih pelena na životnu sredinu . Zato danas brojni ekološki prosveićeni roditelji imaju mogućnost izbora , uključujući i mnoge nove stilove pelena poput gPelena koje imaju ugrađeni uložak koji se baca u wc šolju dok je spoljnim deo nepropusan , dokazujući da dobre ideje nikad ne umiru .
5. Cucla
Teško je reći koliko davno u prošlost seže istorija cucli , ali se veruje da su prve cucle bile šećerne krpe kao svezani smotuljci pokriveni sa životinjskom masti ili hlebom pomešanim s medom ili šećerom . Dete bi sisalo tkaninu , a njihova bi pljuvačka polako otopila šećer i tako zadovoljila i potrebu za slatkim . Ponekad bi krpe umakali i u brandi ili viski kako bi se smanjiila zubobolja , a pritom bi se dobile i nenamerne , nepoželjne nuspojave koje bi pomogle uspavati bebu .
U 18. veku siromašni su koristili drvo ili životinjske kosti kako bi utišali decu , dok su bogati imali dude koje su nazivali ” koralima ” jer su bile izrađene od poliranih korala , slonovače , ili sedefa sa zlatnom ili srebrnom drškom . Nije bilo neobično da se drška koristi i kao igračka na koju su bila pričvršćena mala zvona koja su zabavljala dete , ali i čuvala od zlih duhova . Neki veruju da su srebrni korali preteča fraze ” rođen sa srebrnom kašikom u ustima ” .
Cucla kakvu poznajemo danas nastaje oko 1900. godine . Inspirisana je otiscima zubiju u 19. veku , a patent je prijavio Christian Meinecke nazvavši ga ” tešitelj beba ” , a imao je gumenu bradavicu , kružno postolje , plastičnu dršku , dajući deci opciju sisanja i grickanja sa samo jedne strane . Koristeći sličan dizajn , Sears & Roebuck počeli su 1902. prodaju igračke za usta koja je imala snažan prsten od kože koji je okružio mekanu bradavicu .
6. Flašica za bebe
U istoriji , s obzirom na visoku stopu smrtnosti žena tokom porođaja , nije bilo neuobičajno da se bebe hrane veštačkim putem , odnosno veštačkim sredstvima . Sve do kraja 19. veka , dečje bočice najčešće su bile napravljene od keramike i u obliku spljoštenih čajnika , suženih na vrhu kako bi beba iz njih mogla da sisa , sa rupom na sredini kako bi se u njih moglo iscediti mleko . Nažalost s obzirom na loše higijenske uslove , dečica koja su bila hranjena na flašicu često bi umirala nakon što bi se razbolela od raznih bakterija koje su se razvijale u nedovoljno očišćenim bočicama .
Prva staklena bočica u SAD – u patentirana je od strane Charlesa Vindshipa od Rokburi 1941. godine . Njegov dizajn sadržao je bočicu koja je kap po kap kroz staklenu cijevčicu ispuštala mleko , a podsećala je na današnju slamčicu . U nastavku vrata bočice bila je gumena cev koju je do usta dovodila i gumena bradavica . Zaposlene mame volele su ovu vrstu flašice jer gumena bradavica je zabavljala dete , a i flašicu je bilo moguće držati među nogama bez asistencije odraslih . Ali gumenu cev bilo je nemoguće čistiti tako da se unutar nje množio veliki broj bakterija , pa bi deca često obolevala . Ovaj dizajn izazvao je mnoštovo smrti tako da je prozvan ” flašicom ubicom ” . Iako je stekla lošu reputaciju i lekara i roditelja , bila je popularna sve do 1920 – ih .
7. Autosedište
Decenijama nakon pronalaska automobila , suština dečijih sedišta više se bazirala kako dete zadržati mirno u vožnji , nego oko sigurnosti deteta . Pretecče dečijih sedišta bile su ništa drugo nego jutene vreće koje su visile preko naslona za glavu suvozača . Kasniji modeli , kao onaj proizveden od kompanije Bunni bear 1933. bile su u pravilu booster sedišta odnosno sedišata bez naslona , držeći decu uspravno na zadnjem sedištu tako da roditelji nisu morali stalno gledati šta mališani rade . U 1940 – im godinama mnogi proizvođači proizvode sedišta od platna u metalnom ramu koja bi se pričvrstila na prednje sedište tako da je dete imalo bolji pogled preko vetrobranskog stakla . Kako bi se u potpunosti stvorila iluzija , često bi na ram sedišta stavljao i volan koji bi detetu davao utisak da samo vozi .
Prvo sigurnosno auto sedište pojavilo se 1962. kada je britanac Jean Ames kreirao autosedište za zadnje sedište , napravivši vezanje u sistemu slova I koji bi prilikom nesreće zadržao dete sigurnim . Otprilike u isto vreme , Leonard Rivkin iz Denvera izumeo je sigurnosni pojas za decu koji je vezao dete unutar sedišta od metalnog rama . Mogao se koristi bilo na zadnjem ili prednjem sedištu .
Verovatno najbliže današnjem prototipu sedišta je ono iz 1968. godine izumljeno od strane Forda . Plastični modeli stolice namestili bi se na sedište i vezali postojećim kaišem dok bi dete bilo unutar ” konzole ” koja bi sprečila negativne posledice u slučaju nesreće . Uskoro nakon ove , General Motors izašao je na tražište sa svojim modelima sedišta i za novorođenčad i za decu
NEWSLETTER
